Potpis i druge priče spisateljice i dramaturkinje Kristine Gavran knjiga je od nekih 150 stranica i čak 21 priče, od kojih je polovina već objavljena ili nagrađena na konkursima između 2013. i 2024. godine. Očigledno, posredi je zbirka priča u onom manje strogom smislu: "Potpis i druge priče" nisu posledica koncentrisane autorske zamisli i truda da se sačini formalno čvrsta tekstualna celina, radi se jednostavno o knjizi koja okuplja raznolike tekstove nastajale u prilično dugom periodu. Priče su podeljene u dve neimenovane celine, prva sadrži one koje bi se mogle opisati kao "političke", a druga one koje se bave pojedinačnim sudbinama, mada je u "Potpisu", kao i u prethodnoj autorkinoj knjizi, romanu "Između", lično uvek donekle i političko. Upravo autorkin stil pripovedanja, koji bih nazvala jednostavno "hladnim", distanciranim, jer mi se čini da cinizam ovde nije prava reč, jeste ono što svim ovim pričama daje isti, prepoznatljiv ton, i približava ih "zbirci priča" u užem smislu.
Kao i uvek kad odlučite da od tekstova koje već imate napravite knjigu, i kod Kristine Gavran ima "filera", priča koje su se mogle i preskočiti. Takva je na primer "Dragi tata", praktično pamflet u formi pisma u kome junakinja poziva svog oca da iz manjeg mesta dođe u Zagreb na protest podrške ženskim pravima. Njen metod uticanja na oca sastoji se u ispovedanju o stvarima iz prošlosti o kojima otac ne zna ništa, a koje se odnose na rodno nasilje, konkretno, onoga kad je s drugaricom na moru presreće egzibicionista, kad se srednjoškolski dečko ponaša posesivno prema njoj, kad je neki udvarač u klubu izvređa jer ga je odbila.
"Tada sam naučila da ljubav boli," čitamo u jednom trenutku, i koliko god mogli da cenimo poentu prisutnu u toj rečenici, kao i u čitavoj priči, ta poenta je formulisana na tendenciozan način, i čitava priča zadobija formu, kako rekoh, pamfleta.
Pukih filera u "Potpisu" nema puno, ali "Dragi tata" primer je priče koja odvodi ad absurdum ono čime se donekle odlikuje i većina drugih "političkih" priča iz ove zbirke - manje ili više tendenciozno literarno oblikovanje političke poente koja je već donekle banalna, a koje rezultira bombastičnim, ali kratkotrajnim efektom. U naslovnoj priči "Potpis" jedan visoki državnik sprema se da svojim poslednjim potpisom označi prodaju države nekakvoj stranoj korporaciji. Mada će čitavu (kratku) priču uvežbavati potpis, CEO kojem državu prodaje pojaviće se na kraju s ekranom nekog digitalnog uređaja, na koji će premijer morati samo da prisloni palac. "Nikada nije pomislio na nevidljivi trag koji ostavlja za sobom", čitamo u poslednjoj rečenici. Efektno upakovano i značenjski promišljeno, ali i malčice tendenciozno, malčice banalno, zar ne? Ovom utisku znatno doprinosi i činjenica da priče imaju svega nekoliko stranica, zbog čega nema prostora da se poente dublje razviju. S moje tačke gledišta, u pitanju su priče primerenije objavi u časopisu (i "Dragi tata" i "Potpis" objavljene su u Večernjem listu) nego u knjizi. Mada je autorkin talenat za pripovedanje nesumnjiv, draže mi je kad je on primenjen na "individualno" (koje onda postaje "političko"), nego na "političko", i ovde nije reč samo o mom senzibilitetu. Najbolja od "političkih" priča je ona kojom se taj deo zbirke završava, nešto duža priča "Agencija" u kojoj jedan bogati par odlazi na turističko putovanje osmišljeno samo za njih - da vide kako negde na Istoku pobunjenici detoniraju hram iz petog veka.
"Agencija je dogovorila smjer pucanja s obje zaraćene strane", čitamo i prolazi nas jeza, ona koju nismo baš skroz uspeli da osetimo u naslovnoj priči.
Drugi deo zbirke sadrži mnoge dobre priče, od one o razvodu braka ("Skok") ili bračnoj terapiji koja ne vodi nigde ("Terapija"), preko dirljive "Skype Božić" ili one pod nazivom "Što će ljudi reći" o ženi koja se zaljubljuje u Egipćanina, a njene odrasle ćerke pokušavaju da je "urazume", pa do već nedvosmisleno ciničnih "Uputa za čitanje" o spisateljskoj ljubomori. Kristina Gavran gradi značenje na detaljima i implikacijama. U priči "Skype Božić", na primer, starija žena na početku kaže za svog pasivnog supruga kako joj se ponekad čini "da sam zaboravila njegovo ime"; kada je on izvuče iz bezvoljnosti ipak otišavši po ribu i ukrase za kuću, pa makar se deca uključila samo preko Skypea, ona mu na kraju čestita Božić upotrebivši njegovo ime, Luka. Priča "Parfem", koja naizgled govori o muškarcu koji bi imao savršenu devojku samo da ona ne nosi isti parfem kao njegova majka, shvatamo da je sve vreme reč o nekoj vrsti Elektrina kompleksa. Nakon što devojka "neočekivano" njega ostavi, rekavši da sve ide prebrzo, on poput deteta krene na nedeljni ručak kod majke koja, mada ga kritikuje što je "opet" odbio devojku od sebe, sprema njegovo omiljeno jelo.
Knjiga se završava uznemirujućom pričom "Čistilište" u kojoj muškarac posle smrti sedi između zemlje i neba, prinuđen da ručno i pojedinačno obriše svaku sliku koju je u životu napravio, svaku dečiju rođendansku proslavu, sve one špagete bolonjeze, one gotovo iste verzije ženinog osmeha. Svako kome se ikad odjednom napunila memorijska kartica i ko je bio prinuđen da uđe u folder sa snimcima ekrana i sve ih pregleda zna da je ovo čistilište na samoj granici pakla, i zbog toga je zamisao Kristine Gavran tako efektna. Istovremeno, ta vrcavost ideje, kao i građenje priče na nekoj (u stvari prilično eksplicitnoj) "implikaciji", i same dovode priču na granicu tendencioznosti, poput petarde koja glasno pukne, samo da bi od nje onda ostao tek iskidani komadić papira.
Mada je zanimljivo čitati ovu knjigu, kvalitet priča se u određenom smislu svodi na efektnost njihove načelne ideje/teme. Pisanje Kistine Gavran bolje je kad ima dužu formu jer "distanciran" stil, umesto da (metonimijski) proširi područje značenja, na malom broju stranica ponekad čini da se ono nezgodno suzi.
